Toni i Lenka

Draga rodbino i prijatelji,

Evo i dugoobecavanog sajta o nasem putu u Maleziju. Ideja je da se ovaj putopis vodi za vreme puta, ali to zaista nisam mogla postici. Srecom ove prve nedelje posle odmora nisam imala sta da radim na poslu, pa sam za divno cudo i na opste iznenadjenje uspela da sklopim pricicu. Mozda sam bila preopsirna i preterala sa slikama, ali ovo je prvenstveno namenjeno bab(k)ama i dedama koji vole da ih mi sto vise "davimo" sa njihovim unucima (mi smo potpuno baceni u drugi plan, s cime se tesko mirimo :-)). Svima ostalima je dozvoljeno da ponesto preskoce.

Ovde za pocetak malo zajednickih slika, preostali deo je vecinom rezervisan za nase glavne junake.

U Kuala Lumpuru smo bili 6 dana na pocetku puta i jedan dan na kraju. Pored setnje gradom i obilaska visokih gradjevina, to nam je prvenstveno bila baza za razne izlete.

Bili smo izmedju ostalog u shopping centru sa 14 spratova u kome se izmedju 5. i 7. sprata nalazi pravi zabavni park. Mozete da zamislite Tonija i Lenku kako nista ne sluteci (dosadna kupovina) izlaze iz lifta i ostaju zabezeknuti ludim vrteskama i ostalim cudima za prevrtanje.

Poslednji dan je bio posvecen arhitektonskim dostignucima: Petronas Tower, druga po velicini zgrada na svetu, najvisi "twin towers" i KL Tower, cetvrti po velicini toranj na svetu (oni malo pate od "naj, naj").

U Petronasu je moguce popeti se do "sky bridge", mosta koji spaja dve zgrade i nalazi se na pola, tj. 41. spratu. Karte su besplatne, ali broj ogranicen, ko hoce da ih dobije treba da stane u red rano ujutru, sto je za nasu malu porodicu nemoguc zadatak (uglavnom smo jedva stizali na dorucak do pola 11).

No, to naravno nije bio razlog da ja odustanem, tako da sam uspela da sarmiram tipa na ulazu, kao "mozda se neko ne pojavi, pa da se mi ubacimo", i on sta ce, predlozi da dodjemo malo kasnije kada se ocekuje kisa i manje ljudi. Tako da smo prvo otisli na rucak u restoran koji se okrece u tom viskom tornju i imali pogled na ceo grad, a onda isli da posetimo Petronas. Interesantno je da su jednu zgradu gradili Japanci, a drugu Koreanci i da su se takmicili ko ce pre biti gotov, a da im se most nije bas iz prve spojio. No, sve izgleda vrlo impresivno.

Nakon sto su se deca brcnula u hotelskom bazenu odlucujemo se odemo do Kuala Selangor poznatog po light show-u svitaca. To je nekih 70 km od Kuala Lumpura i mi optimisticno odlazimo do autobuske stanice da kupimo karte. Pa koliko je aerodrom moderan, toliko autobuska stanica to nije, a haos koji unutra vlada se ne da opisati, tako da brze bolje izlazimo napolje i pokusavamo da pronadjemo taksi. Taksiste traze tri puta vise para nego sto pise u Lonely Planet vodicu i taman kada je Aca vec hteo da odustane, ja pronalazim jednog koji predlaze OK cenu i dogovaramo se da nas on ceo dan taksira. Jeste da mu funkcionise samo jedna ruka i da se sve vreme dopingovao durianom, vocem iritirajuceg mirisa na koje lokalni svet otkida, ali nas je fino vozio i bio ljubazan.

Posto imamo vremena do smrkavanja, posecujemo prvo park sa mocvarom, troskom sumom, pticama i majmunima, kojih ima vec pored puta. Poprilicno smo se nasetali i oznojili kad smo na kraju naleteli na grupu majmuna. Najveca tragedija je bila sto nismo imali banane kod sebe, srecom Lenka pristaje da zrvtuje pola svoje kroasane.

Pada mrak, smestamo se u camac i vozimo uz obalu reke dok se hiljade svitaca pali i gasi kao lampice na jelci.

Koliko smo pricali o slonovima, neko bi pomislio da smo sve vec unapred organizovali. No, sve je ipak bilo onako kako ja to najvise volim - u poslednji minut. U 10 sati smo rezervisali aranzman koji je pocinjao u 11. Srecom da je u hotelu postojala agencija, ni oni nisu mogli da veruju, a uspela sam i malo da spustim cenu. Do tamo smo se vozili 2 sata sa vozacem/vodicem koji nam je sve vreme pricao preko mikrofona iako smo samo mi bili u mini busu. Kuala Gandah je centar za slonove beskucnike u kome se trenutno nalazi 6 velikih i 2 mala slona. Prvo smo imali priliku da ih hranimo sa vocem i krastavcima koje mozes da im stavis u surlu ili direktno u usta:

Onda smo mogli da ih jasemo. Aca se zahvalio, tako da sam ja isla sa klincima. Bilo je uzbudljivo, mada smo napravili samo mali krug. Dosta se ljulja, a malo te i bockaju dlake, jer sedis direktno na slonu.

I za kraj, kupanje. Mi smo se odlucili da kupamo dva mala slonica i Lenka i Toni su naravno uzivali. Druga mogucnost je bila da nas veliki zbaci sa ledja u vodu, sto sam ja naravno htela da probam sa Tonijem, ali smo na to zakasnili.

Lenkin komentar: "Toliko smo ih kupali, a oni su i dalje prljavi."

U Maleziji se nalazi jedna od najstarijih prasuma na svetu, Taman Negara, stara 140 miliona godina. Posle duzeg razmisljanja odlucili smo da ipak ne odemo tamo, zbog komplikovanog transporta i minimalnog rizika od malarije. Da bas potpuno ne propustimo da iskusimo prasumu izabrali smo kulturnu varijantu u vidu dzungle 16 km od Kuala Lumpura koja je ujedno i istrazivacki centar.

Pitali smo se kako ce nasa deca koja nisu poznata kao ljubitelji pesacenja gledati na ideju pentranja po dzungli na simpaticnih 30+ i vlaznosti od 90+. No, ispostavilo se da oni ne vole da pesace po gradu, ali ovo je prava avontura sa ciljem da se stigne do "canopy walkway", tako da su oni bukvalno trcali i pevali svo vreme, dok se Aca preterano znojio, a ja dusu ispustila na zacelju kolone.

"Canopy walkway" je viseci užani most razapet izmedju vrhova drveca, na visini od 30m visine i 200m duzine. Pogled je naravno fantastican, mada mi nije bas bilo svejedno kad sam sa drmusajuceg mosta bacila djir na dole. Ne treba ni da vam kazem da su Toni i Lenka tuda protrcali, dok sam ja kao isla korak po korak pridrzavajuci se.

Posle Kuala Lumpura odlazimo za Penang, ostrvo na zapadnoj obali, poznatom kao "biser Orijenta". Ovde preovladjuju Kinezi, ali ima dosta i malajskog, indijskog i britanskog uticaja.

Glavni prevoz po gradu su bicikli-rikse, to smo morali da isprobamo.

Veceramo u Eastern&Oriental hotelu iz 1885 (renoviranog), u ono vreme poznatog kao najbolji hotel istocno od Sueca.

Svedski sto sa vise nego ukusnim perverzijama, a vino ukljuceno u cenu. Nacvrckani se u kasne sate vracamo u nas hotel. Luksuz za male pare, nema vece srece za mene.

Malajsko-kinesko-indijsko-britanska kombinacija znaci i super raznovrsnu kuhinju. Malo doduse ljutu za nase pojmove, ali ukusnu. Sa sve zelenim palacinkama, plavim pirincem, kolacima sa pasuljem, bananama na sto nacina i slicno. Ja sam otkinula na specijalitet "aiskrim goreng", sladoled ispecen u testu za palacinke. Mmmm...

Jedno od najlepsih iskustava bio je susret sa orangutanima u Bukit Merah, na ostrvcetu koje je prihvatiliste za ovu retku sortu covekolikih majmuna gde ih treniraju za povratak u dzunglu. Videli smo tri bebice siroceta, sa sve pelenama, flasicama i doktorima koji o njima brinu:

Ono sto je zanimljivo je da je ostrvo obrnuti zooloski vrt: orangutani imaju na raspolaganju ostrvo, a posetioci prolaze kroz tunel sa resetkama. Pored bebica i odraslih orangutana koje smo videli kroz resetke, bilo je i troje manjih majmuna koji su bili delimicno ogradjeni, ali kojima nismo smeli da pridjemo. No, u pauzi izmedju dve grupe posetilaca, ostali smo tamo sami i kako smo ovako simpaticni i uporni, cuvar ih je pustio da nam pridju. Jedan je odmah skocio na Lenku (i majmunima je slatka) i krenuo da je vuce u njihov kavez.

I mama i tata nisu propustili priliku da se upoznaju. Svi smo bili tuzni na rastanku.

Pored ovog ostrva, tu su i ekoloski zooloski vrt (sto god to znacilo) i vodeni zabavni park, tako da je uzivanje bilo potpuno. Mesto je popularno kod malezijskih porodica, ali mi smo mislim bili jedini stranci, tako da smo predstavljali malo cudo.

Prelecemo sa zapadne na istocnu obalu, koja je manje razvijena i gde je na vlasti opoziciona muslimanska partija. Ovde je upadljivo da su sve zene sa maramama, ali inace nemamo nikakvih problema. Srecom ima Kineza, pa i piva, tako da ne mozemo da se zalimo. Saobracaja ima nesto manje, tako da se Aca usudjuje da iznajmimo auto i da se upusti u avonturu voznje pogresnom stranom. Par puta smo se zeznuli, ali smo stalno ponavljali "levo kratko, desno dugo" i sve je proslo u redu.

Sta smo tamo radili? Posetili muzej, predivne zgrade u jos lepsem parku, ali unutra praznjikavo. Videli "lebdecu dzamiju", nismo ulazili, jer nismo bili po propisu.


Bili smo do ogromnog jezera sa stotinu ostrvaca i vodopada:


Kada smo kretali na voznju jezerom, ja konstatujem kako smo vec skoro dve nedelje u Maleziji, a jos nismo doziveli tropsku kisu. E, pa zelja mi se ispunila dok smo se vracali camcem. A u obliznjem kafeu su se napravili mali vodopadi.

Nakon intenzivnog putovanja, stizemo na Perhentian ostrva, super brzim camcem koji je vise leteo nego plovio. Toni: "Rekla si da je brz, ali nisi rekla da je ovoliko brz."

Ostrvo kao iz bajke, dzungla sa pescanim plazama i palmama, tirkizno more prepuno korala i ribica. Smesteni smo na samoj plazi, ono o cemu ja uvek mastam, more je na dvadeset koraka, a restoran na pet. Odmah zakljucujemo kako cemo se konacno baciti na citanje i lencarenje. Deca ne izlaze iz vode koja je banjske temperature, skupljaju osusene korale i gnjuraju, jer je more prepuno prelepih ribica. Lenka je odmah prvi dan naucila da pliva i svakim danom joj je islo sve bolje. Konacno uspevamo da deca odu na spavanje u normalno vreme, jer ovde posle vecere (riba na rostilju, naravno) nema sta da se radi.

Na gnjurackoj turi prvo plivamo sa kornjacama, onda gledamo korale i ribice u svim mogucim bojama i oblicima, a za kraj "Shark point" gde se skupljaju bezopasne ajkule. Prvo smo se ustrucavali da skocimo u vodu, a onda nam je na kraju bilo krivo sto nismo videli nijednu. Ja sam jednu zamalo promasila. Bilo je zaista predivno, "Finding Nemo" uzivo, kao u snu. Sve smo slikali podvodnim aparatom, ali nam nijedna slika nije uspela, nazalost, tako da nam morate verovati na rec da je podvodni svet fantastican.

Evo, ovde im Lenkic baca hleb, vidite koja je to navala:

Deca su apsolutno uzivala. Jeste da je ceo put je bio skrojen za njih (divlje zivotinje u zooloskim vrtovima i van njih, zabavni parkovi, bazeni), ali nijednog momenta nije bilo problema. Pocevsi od toga da su oba leta od skoro 12 sati prespavali (Toni sada insistira da idemo na Novi Zeland, samo zato sto je to najudaljenija zemlja), da su jurili kroz dzunglu (a ja dahtala za njima), sami napravili brdo (ne uvek tako uspesnih) fotografija i potpuno se primili na hotele, restorane i taksije. A kada je trebalo da se ceka, tu su spas nudile igrice.

Tonijeva zelja da postane taksista se ovde samo povecala, jer smo se stalno vozali taksijem, a on je samo sabirao koliko su na nama zaradili. Ali je shvatio da do para moze da dodje i na druge nacine. Jedne noci je sanjao da je postao taksista i prvog dana zaradio 600 evra koje je onda ulozio u hotelski biznis. Usput je imao i uspesnu fudbalsku i tenisku karijeru. Aca i ja ne mozemo da docekamo da se uskoro obogati pa da se mi penzionisemo. Stalno me je davio da mu nabrajam najbolje hotele na svetu (i bio malo razocaran sto ih ne znam bas puno) i redovno azurirao svoju top listu restorana u Maleziji:
1. Svedski sto u Eastern&Oriental hotelu (vrlo sik mesto)
2. Pice i banana split u shopping centru (o srece njihove kada su shvatili da ima pica u Maleziji, jer smo im mi unapred pretili da tamo ima samo pirinca)
3. Old China cafe
4. Sate (malezijski pileci raznjici)

Nas cetvoro smo svuda bili atrakcija, ali Lenka je bila apsolutni hit!

Pocevsi od zena u Kuala Lumpuru koje su je stipkala za obraz, preko tipa iz Saudijske Arabije koji nas je zamolio da je slika sa njegovom zenom u burci, camdzije koji je sve vreme gledao u nju (sto se tati nije dopalo), do majmuna koji su je odmah uhvatili i poceli da vuku.

Lenka sa obozavaocima iz Tajvana. Pitali su me da li mogu da se slikaju sa njom, a onda je nijh desetoro ispruzilo svoje aparate prema meni.

Mislim da ce joj biti zabranjeno da kada poraste sama ide u Aziju.